Стратегије унапређења квалитета и сигурности здравствене заштите

У различитим здравственим системима користе се различите стратегије унапређења квалитета и сигурности здравствене заштите:

Повећање ресурса: представља повећање финансијских средстава, особља, простора или опреме која се користи у здравственом систему, са циљем лијечења већег броја пацијената или лијечења истог броја пацијената брже, боље и са мањим трошковима по особи.

Реорганизација система или финансијска реформа великог обима: подразумијева промјену структуре здравственог система тако да се олакша доношење одлука заснованих на релевантним информацијама или боље коришћење ресурса. Промјене у методама финансирања су веома честе у свијету као начин унапређења квалитета.

Јачање менаџмента: представља унапређење квалитета повећавањем одговорности  или компетенција менаџмента. Ово се понекад користи и као дио других облика стратегије.

Израда и примјена стандарда квалитета и водича за клиничку праксу: подразумијева формулисање стандарда о оном што се очекује од давалаца здравствених услуга, комуникацији са корисницима и другим даваоцима здравствених услуга, затим пружање обука о стандардима и водичима као и њихова примјена. Стандарди могу бити постављени на националном или локалном нивоу што се односи и на водиче за клиничку праксу за различита здравствена стања. Већина медицинских и клиничких ревизија спада у ову категорију што је случај и са неким приступима који се називају “осигурање квалитета” и развој и примјена “клиничких путева”.

Јачање и права пацијената: подразумијева давање права гласа пацијенту, на примјер кроз систем жалби или анкете о задовољству пацијената, као и давање публицитета информацијама о оном што пацијент има право да очекује. Могу постојати и неке методе јачања моћи пацијента кроз законска права, заговарање или друге институције, као што је право на лијечење у року од 30 минута од доласка у службу хитне помоћи и слично. Други примјер је доношење Повеље о правима пацијената која јасно дефинишу права пацијената, те установу омбудсмена и друге системе јачања моћи пацијената.

Систем управљања квалитетом: дефинише одговорности за квалитет и успоставља структуре и системе којим их осигурава. Међународна организација за стандардизацију (ИСО) издаје смјернице које неке европске земље користе како би дизајнирале системе управљања квалитетом. Садржај таквих смјерница се различито тумачи од земље до земље, и посљедично имамо различите системе управљања квалитетом.

Оцјена квалитета и акредитација, интерна или екстерна: Постоје бројни системи оцјене; најпознатији у Европи је систем Европске фондације за управљање квалитетом (European Foundation for Quality Management), који се заснива на америчком "Baldrige" систему нагрaђивања (Baldridge Award system). Слична стратегија је и dобровољна или обавезна вањска оцјена квалитета од стране неповезане организације која обавља колегијални преглед (third-party peer review organization), или од стране неког државног тијела. Ово може али не мора подразумијевати додјељивање формалне акредитације. Системи акредитације се разликују према оцјењиваним аспектима и према томе да ли се у оцјени разматрају исходи квалитета. Углавном се користе као метод оцјене квалитета у добро развијеним здравственим системима.

Укупно управљање квалитетом (Total quality management - TQM) и континуирано унапређење квалитета (Continuous quality improvement - CQI): ТQМ је скуп принципа и метода које се примјењују на бројне различите начине, а потичу из организационо разноврсних индустријских програма квалитета. Ова стратегија се фокусира на пажљивост особља и на пружање најбољег искуства и исхода за пацијенте. Инструменте квалитета користе мултидисциплинарни тимови радника како би довели до промјене, а за приступ се генерално сматра да захтијева снажну водећу улогу менаџмента. Заснива се на мишљењу да проблеми квалитета чешће настају због слабе организације, него због појединачних грешака. У већини литературе, CQI је исто што и ТQМ, иако се понекад односи на фокус према мултидисциплинарним пројектним тимовима, при чему анализира радне процесе и користи понављане циклусе тестирања малих промјена.

Сарадња по питању квалитета (Quality collaboratives) национална и регионална стратегија у Аустралији, Норвешкој, Шведској и САД, промовисана од стране UK NHS, а најбоље тестирана у земљама у развоју које имају средња просјечна примања. Стратегија треба да окупи пројектне тимове из већег броја различитих здравствених установа. Тимови се обично састају свака три мјесеца у периоду од 9 мјесеци како би учили и примјењивали методе квалитета, те подносили извјештаје о оствареном напретку. Стратегија је осмишљена тако да обезбиједи економичан начин учења модела дјелотворне праксе и методе квалитета како би се стимулисао ентузијазам и добили бржи резултати него што се обично добијају CQI/TQM стратегијама.

Реинжењеринг (Re-engineering): користи неке од метода укупног управљања квалитетом (ТQМ), али обухвата и радикалније редизајнирање “процеса производње” од ТQМ приступа, који обично подразумијева промјене малог обима.

Поређење индикатора квалитета: настоји мотивисати пацијенте, клиничаре и остале да користе информације о квалитету како би довели до побољшања, али није строго прописано. Може га користити установа која учествује у програму прикупљања компаративних података или као добровољна или обавезна стратегија за установе из неке области за прикупљање и извјештавање о истим подацима. Неки системи поређења су јавни и промовисани да охрабре пацијенте и даваоце услуга да предузму акције на унапређењу квалитета.

Benchmarking: користи компаративне информације о квалитети са додатним методама како би се даваоцима помогло да одлуче о начину на који ће унапређивати квалитет. Процес подразумијева постојање специфичних методa за идентификацију, документовање и примјењивање најбољих пракси.

Управљање ризиком и сигурност: идентификује процедуре или ситуације високог ризика које доводе болницу до финансијског ризика или других ризика због потраживања од стране пацијената. Ово обухвата методе утврђивања узрока неповољних догађаја. Стратегије сигурности пацијената често укључују управљање ризиком и читав низ метода из других индустрија за прикупљање и анализу неповољних догађаја или извјештаја о избјегнутим пропустима (near miss reports) са освртом на њихово спречавање.

Колегијални преглед (холандске visitatie): су колегијални, обично једнодисциплинарни програми за оцјену и формалну акредитацију програма обуке, али се такођер користе за вањски колегијални преглед даваоца здравствених услуга.

Регистрација и лиценцирање: законом прописани програми којим се осигурава да професионално особље и организације даваоци услуга постижу минималне стандарде компетенције (нпр. обука, регистрација, сертификација и ревалидација); у великом броју земаља постоје специфичне инспекције за јавно здравство и сигурност (нпр. пожар, радијација и инфекција).